Tra­di­ci­o­nal­ni tri­ne­sto­jul­ski sa­bor ko­ji se sva­ke go­di­ne odr­ža­va na Ali­pa­ši­nim iz­vo­ri­ma kod Gu­si­nja i ove go­di­ne oku­pio je za­vi­ča­jce iz ci­je­log svi­je­ta. Je­ste da to ni­je vi­še onaj in­ten­zi­tet pri­sut­no­sti kad se tim pro­sto­rom ta­ko­re­ći ni­je mo­glo pro­ći, ali brat­ske to­pli­ne i lju­ba­vi ni­je fa­li­lo. Šet­nja tom lje­po­tom pri­ro­de uvi­jek ima svo­ju čar jer lju­di se okri­je­pe po­seb­nom iz­vor­skom vo­dom, na­di­šu či­stim va­zdu­hom i ogri­ju za­vi­čaj­nim sun­cem, pri­sje­ća­ju­ći se ka­ko su tu ne­ka­da ži­vje­li i ne sa­nja­ju­ći da će se oda­tle oti­snu­ti u da­le­ka svjet­ska pro­stran­stva.
Od ne­ka­da broj­nih štan­do­va i ša­to­ra gdje se pro­da­va­la hra­na s ro­šti­lja, ovog 13. ju­la bio je sa­mo je­dan, a ra­zna pi­ća su nu­đe­na na vi­še mje­sta, ohla­đe­na le­de­nom iz­vor­skom vo­dom naj­ve­ćeg led­nič­kog vre­la u Evro­pi, ko­ja is­pod Ve­zi­ro­ve bra­de iz­vi­re u ši­ro­kom po­ja­su. Svi­ra­la je ži­va mu­zi­ka po­zna­tih gu­sinj­skih mu­zi­ka­na­ta bra­će Ri­fa­ta i Ve­ri­ja Be­hlju­lje­vića, igra­la ko­la, dru­ži­lo se i sve bi­lo is­pu­nje­no ra­do­šću. Vla­sni­ci okol­nih li­va­da ni­je­su pro­pu­sti­li da ot­ki­nu ko­ji euro nu­de­ći par­king pro­stor za za­i­sta broj­ne auto­mo­bi­le.
- Da li je bes­pa­ri­ca i u svi­je­tu ili šta je po sri­je­di, ne znam, ali iz go­di­ne u gu­di­nu ov­dje je sve ma­nje po­sje­ti­la­ca, što ni­je do­bro. Mo­žda još lju­di ni­je­su uze­li od­mo­re već če­ka­ju 2. av­gust, ka­da je ov­dje ve­li­ki sa­bor –ka­že Re­džo Ra­don­čić, ko­ji sva­kog sa­bo­ra na Ali­pa­ši­nim iz­vo­ri­ma pro­da­je ko­ki­ce. 
Pr­va har­mo­ni­ka plav­sko-gu­sinj­skog kra­ja Ri­fat Be­hlju­lje­vić, ka­ko to za nje­ga tvr­de bo­lji po­zna­va­o­ci ovog in­stru­men­ta, ka­že da, ka­ko se pri­mje­ću­je, osim što na­rod ne­ma pa­ra, ne­ma ni ras­po­lo­že­nja, a ni mje­sta za ma­sov­ni­je oku­plja­nje.
- Svje je za­u­ze­to i pri­u­ze­to da na­rod ne mo­že da se ras­ko­mo­ti kao ne­kad. 
Evo vi­di­te, pro­stor je sku­čen jer ova li­va­da ko­ja je ne­kad omo­gu­ća­va­la da se na njoj mo­že oku­pi­ti sva ta ma­sa pri­va­ti­zo­va­na je i vi­še ne slu­ži ne­ka­da­šnjoj na­mje­ni te je pro­stor ve­o­ma sku­čen. Mu­zi­ke ne ne­do­sta­je, ali na­rod ne­što sti­dlji­vo kre­će ko­lo, u od­no­su na ne­kad kad je igra­lo ko­lo do ko­la i go­to­vo bez pre­stan­ka. Ov­dje svi­ram pre­ko 40 go­di­na i la­ko vi­dim ka­ko je sve ma­nje po­sje­ti­la­ca. Iz­gle­da svud je kri­za, po­go­to­vo kod nas, na­rod je u ne­kim svo­jim bri­ga­ma i pro­ble­mi­ma, i, to je to - ka­že har­mo­ni­kaš Ri­fat Be­hlju­lje­vić. 
Na ovo tra­di­ci­o­nal­no oku­plja­nje uvi­jek je s po­ro­di­com pri­su­tan i En­ver Ra­don­čić, vi­di se, ka­že, sa svo­ji­ma iz svi­je­ta, po­pri­ča­ju, dru­že se i pod­sje­te na ne­ka dav­na vre­me­na kad su ov­dje za­jed­nič­ki ži­vje­li, a sad se, ve­li, go­to­vo za­bo­ra­vi­li.
Ća­zo Če­kić, sko­ri­je je do­šao iz Nje­mač­ke, gdje ži­vi već pe­de­set go­di­na, ka­že da ne pro­pu­šta da bu­de na iz­vo­ri­ma 13. ju­la.
- Do­bro je, tu se bu­de sa svo­ji­ma, vi­di­mo se, i kroz raz­go­vor bar ma­lo se vra­ti­mo u ono vri­je­me kad smo ma­nje ima­li, ali bi­li mno­go ve­se­li­ji. Sa­da je pro­blem što na­rod ne­što ni­je baš ve­seo kao ne­kad, vje­ro­vat­no ne­ki pro­ble­mi, ne­što što us­kra­ću­je tu ve­se­lost. Do­šlo nas je pri­lič­no, iako ne kao ne­ka­da, ali, do­ći će ih si­gur­no još 2. av­gu­sta ka­da je ov­dje sve ma­sov­ni­je – na­da se Če­kić.
Gu­sinj­ski Ame­ri­ka­nac Ham­za Suj­ko­vić do­šao je na iz­vo­re po­sli­je 25 go­di­na i ka­že da je vi­dio ve­li­ku raz­li­ku.
-Ra­ni­je je sve bi­lo ljep­še i ve­se­lije! Mu­zi­ka, igra, ro­šti­lji…, sad sve­ga to­ga mno­go ma­nje. Na­ro­da ne­ma, oti­šao za za­ra­dom u svi­jet bi­je­li, i bo­ga mi nas mno­go i ne do­đe. Ne­ki go­to­vo ni­kad, ne­ma se. Ne­sta­de na­šeg na­ro­da, ne­sta­de onog du­ha i ve­dri­ne, sve­ga ono­ga što je obi­lo­va­lo ovim kra­jem. Kao da smo sve stran­ci. No i je­smo, po­gle­daj­te, da­nas ov­dje de­se­to­ro ne go­vo­ri na­šim je­zi­kom i šta ima da oče­ku­je­mo. Sve su to stran­ci a ne Gu­si­nja­ni. Ro­di­te­lji ka­da im po­mru, oni si­gur­no ov­dje vi­še ni­kad ne­će do­ći. Ne zna­ je­zik, otu­đi se i šta ga on­da vi­še ve­zu­je za Gu­si­nje – skep­ti­čan je Suj­ko­vić.
U ka­sni­jim po­po­dnev­nim sa­ti­ma, po sta­rom obi­ča­ju, oku­plje­ni na Ali­pa­ši­nim iz­vo­ri­ma pre­se­li­li su se u cen­tar Gu­si­nja, gdje je star­to­va­lo ču­ve­no Gu­sinj­sko kor­zo, ko­je tra­je do sre­di­ne av­gu­sta, ka­da za­vi­čaj­ci od­la­ze svo­jim de­sti­na­ci­ja­ma, bar ma­lo is­pu­nje­ni za­vi­ča­jem i s obe­ća­njem da će do­ći i na­red­ne go­di­ne.N.V.